Национални листови 2
Хенри РЕИЦХ

Сва вода није минерална.

О минералној води и заменама соли.

Живимо у ери замена и разних мера штедње. Свако мало читамо разне извештаје у новинама, откривајући шта се и од чега замењује у иностранству. Као иу другим земљама, и код нас се производе разне замене, углавном за робу која се увози из иностранства, што је добродошло из национално економских разлога.

Међутим, сасвим је другачије са производњом супститута и производа који се код нас никада нису масовно увозили, већ су напротив, у великим количинама извезени код нас. Као, на пример, минералне воде, чије се замене последњих година у изобиљу производе у нашој земљи. Међутим, не можемо се у потпуности сложити са овом производњом, јер она само штети нашим националним економским интересима. Данас желим само укратко да поменем замене за минералне воде и изворске соли, као и начин на који се пласирају.

Пре свега, поменућу такозвану стону воду која се производи у нашој фабрици као замену за природну минералну воду. Ове замене се производе у све већем обиму и вероватно би било тешко одговорити на питање зашто се заправо производе, јер се не поставља питање њихове неопходности као замене за природне и лековите минералне воде. И то зато што у нашој земљи постоји потпуни вишак чисто природних минералних извора. Али и оне се не производе због цене, јер се данас многе чисто природне минералне воде продају по истој цени као и вештачке стоне воде.

Повећање производње ових вода стога се може приписати само неинформисаности купаца, који у већини случајева сматрају да у боцама у којима су се одувек снабдевале природне минералне воде не може бити ништа друго до оне служио као такав.

Осим тога, често се дешава да потрошачи о квалитету минералне воде оцењују не по лековитости, укусу минералне воде или хемијском саставу, већ искључиво према томе како вода искри. Неупућени потрошачи су мишљења да што више бисера вода има, то је боље, али ово је потпуно погрешно мишљење, јер се количина бисера може произвољно одредити вештачким супститутима на једноставан начин да се вода једноставно помеша са већа количина вештачке угљене киселине .

Међутим, другачија је ситуација са природним минералним водама, где се слична манипулација не може спровести, јер ове воде садрже природну угљену киселину. Разлика између ове две киселине је у томе што се прва, вештачка, потискује у воду под притиском, због чега брзо нестаје када се боца отвори. С друге стране, чисто природне минералне воде садрже природно везану угљену киселину, што значи да је део угљене киселине везан неким минералним материјама у облику бикарбоната. Полако испарава и после дужег времена са отвореном флашом још увек можемо да посматрамо његове трагове у води.

Тако је и у нашем стомаку. Ако се киселина пребрзо ослободи из воде, постоји опасност да радикални процес може довести до смањења, повећања или проширења желуца. Код природних минералних вода слична опасност је искључена, јер ове воде садрже угљену киселину и евентуално непробављиве остатке у нашем желуцу, она се само полако одваја и управо због свог спорог процеса веома добро утиче на варење хране и евентуално непробављиви остаци у нашем стомаку.

Многи од вас су вероватно осетили глад након испијања ове или оне минералне воде, што је управо резултат доживљаја природне минералне воде и пратећег доброг варења. Ипак, не желим да тврдим да минерална вода, можда са значајним садржајем природне угљене киселине, није одговарајући лек за ову или ону болест. То препуштам лекарима и још једном препоручујем да минералну воду не треба судити по томе како светлуца, већ по томе како је лекар препоручује за ову или ону болест.

Остале минералне воде које такође заслужују пажњу су такозване радиоактивне воде. У новије време дошло је до великог скандала да, чим нека вода садржи само малу количину махе јединица, назив да је вода високо радиоактивна већ се користи на летцима, етикетама и проспектима са упадљивим графичким ознакама. Међутим, најбоље можемо добити представу о томе како то заправо изгледа ако упоредимо њихову радиоактивност са водом која је заиста радиоактивна, на пример са водом из Јахимова.

Све ове воде, иако њихова радиоактивност за тако малу количину не може имати никаквог утицаја на лечење, садрже 40 махе јединица, што би свакако било поштено када би се скала махе јединица читала како ментално верују многи неупућени купци, из једног до сто.

Због тога, да бисмо могли правилно упоредити радиоактивност ових вода, морамо навести садржај воде Јацхимовска, која садржи 600 махе јединица. Међутим, ова радиоактивност је релевантна само када се вода користи на извору, а не са водом која се шаље, јер радиоактивност нестаје из воде за 3-4 дана.

Као што постоје замене за природну, минералну воду, тако се замењују и природне лековите соли. Која је разлика између правих минералних соли и вештачких, најбоље се можемо уверити из мишљења светски признатих стручњака, који тврде да је природна со непоновљива и да се не може заменити ниједном вештачком.